• «
• 1 of 2
• »

Šejh Abdurrahman ibn Hassan, rahimehullah, u pojašnjenju Kitabu tewhida, kaže: “Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: ‘...i da je Muhammed Njegov rob i poslanik.’ Tj. i posvjedoči da je Muhammed Njegov rob i poslanik, iskreno i ubijeđeno. A to nalaže njegovo slijeđenje, poštivanje njegovih naredbi i zabrana, pridržavanje njegovog sunneta.

Kao i to da se ničiji stav ne suprostavlja njegovom stavu, zato što svako mimo Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem može pogriješiti. Dok je Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem, Allah, subhanehu ve te ala zaštitio od griješenja i naredio nam da mu se pokoravamo i da njega uzmemo kao uzor. Takođe je upozorio i zaprijetio onome ko mu se ne pokori, pa je rekao:
“Ni vjernik ni vjernica nemaju izbora da, kada Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, po svom nahođenju postupe.” (El-Ahzab, 36)

I kaže:
“Neka se pripaze oni koji postupaju suprotno naređenju njegovu, da ih iskušenje kakvo ne stigne ili da ih patnja bolna ne snađe.” (Prevod značenje, En-Nuhr, 63)

Imam Ahmed je rekao: “Znaš li šta je smutnja? Smutnja je širk.’ Ako bi odbio neke njegove, sallallahu alejhi ve sellem, riječi u srcu mu se može pojaviti bolest koja će ga upropastiti.”

Kurretu ujunil muvvehidin, str. 15-16

Šejh Sulejman ibn Abdullah, rahimehullahu teala, je rekao: “Uzvišeni Allah kaže: “A mi nismo nijednog poslanika poslali, osim da bi mu se pokoravalo uz Allahovo odobrenje.” (En-Nisa, 64)
Ibn Kesir kaže: ‘Tj. Ja sam propisao da se pokoravaju onome koga Sam im poslao.’ Ibnul-Kajjim kaže: ‘Ovo je pokazatelj na veličanstvenu poziciju poslanstva, njenu vrijednost i da Uzvišeni nije poslao poslanike osim da im se pokorava sa Njegovim dopuštenjem. Tako da će pokornost biti usmjerena samo njemu a ne nekom drugom, i zato što je pokornost njima pokornost Onome Koji ih je poslao. U okviru toga je onaj ko negira Njegovog Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, - tim činom je zanegirao sve poslanike. To znači, ti si jedan od njih (Muhammede) i obavezna im je pokornost tebi, svakom od njih lično, kao što im je bila obaveza da se pokore poslanicima prije tebe. Pa ako su se oni njima pokoravali kao što tvrde i u njih vjerovali, pa šta im je te se tebi ne pokoravaju i nevjeruju u tebe?!’

Allahovo odobrenje koje se u ajetu spominje je dozvala impe-rativna (šerijatska) a ne kao sudbinska (kosmička) jer da se radi o sudbinskoj dozvoli (kader), onda ne bi izostala pokornost prema njima (poslanicima). U spominjanju ovoga ima jedna posebnost, a to je da samim poslanstvom postaje obaveza svima da mu se pokore. I u samom njegovom slanju je naredba da mu se pokoravaju. I ne oslanja se na neki drugi tekst (dokaz), o poslanstvo onda je pokornost obavezna. Tako da samo njegovo poslanstvo podrazumijeva naredbu na pokornost. Takode, ispravno je da se termin dopuštenje ovdje uzme kao sudbinsko (kader), pa će značenje biti: “Da mu se pokoravaju Allahovom dozvolom i uputom. Tako da ajet sadrži dvije stvari, a to su: Šerijat i kader. A u njemu će opet biti dokaz da se niko neće pokoriti Njegovim poslanicima osim Allahovom dozvolom i uputom. Ovo je veoma lijepa rečeno. To znači da je cilj slanja poslanika pokornost njima i njihovo slijedenje. Pa, ako pokornost i slijeđenje budu nekome drugom neće se postignuti željena korist od njihovog slanja.”

Tejsirul azizl hamid, str. 380